Vremeplov

Auto od milion kilometara uspomena

Svetislav Spasojević iz sela Slatine, kod Bora, još vozi „fiću” koji je proizveden 1957. godine

U Slatini, kod Bora, penzioner Svetislav Slavko Spasojević, dugogodišnji profesionalni vozač i automehaničar, još vozi popularnog „fiću”, koji je lane u septembru navršio pola veka. Kočoperni Slatinjanin, već ušao u osmu deceniju, poznatiji kao automehaničar Slavko, tvrdi da je njegov automobil, i njegov najbolji drug, zasigurno najstariji „fića” u Boru i Timočkoj krajini i da je još u besprekornom voznom stanju. Teško da se takav može naći i u Srbiji. „Fića” i Slavko prešli su zajedno više od milion kilometara. Sigurno se neće rastavljati, dok je Slavko živ. U saobraćajnoj dozvoli piše da je „fića” napravljen 1957. godine, a u ličnoj karti njegovog vlasnika da je rođen 1936. u selu Slatini. Ovih dana, kada se „Zastava” u Kragujevcu, s puno emocija zaposlenih oprostila s poslednjim „jugom” i poslednjim „stojadinom”, popularni automehaničar Slavko je vidno setno raspoložen. Žao je i njemu starih „Zastavinih” automobila. I dodaje, svog „fiću” ne bi dao ni za šta na svetu. Drugovali su najčešće na drumu između Slatine i Bora, gde je Slavko radio (mesečno po 1.000 kilometara), ali bilo je i drugih redovnih tura, do najbližeg bugarskog grada Vidina, kao i do Sofije, a bezbedno su „fića” i njegov vlasnik dosezali i udaljenije evropske zemlje. – Volim ga zato što čuva moje najlepše uspomene. Na put uvek nosim sve vitalne rezervne delove i alat. Sigurno ne preterujem ako vam kažem da za ovog „seniora” imam delova za još pedeset godina. Promenio sam do sada i četiri motora, ali auto je zadržao originalni fabrički izgled. Čuvao sam ga i održavao najbolje što umem. A umem zato što sam i automehaničar, i autolimar, i autolakirer. Zato i sada izgleda kao nov. A tek kako mu prede mašina – s ljubavlju u glasu priča nam Slavoljub, i poverava nam kako je očuvao „fićinu” limariju: Kao za paradu: uglancani pedesetogodišnjak iz kragujevačke „Zastave” – Pre mnogo godina, sasvim slučajno, primetio sam kako je jedan rastvor u mojoj radionici čašu od jogurta pretvorio u tečnu masu, i kako je ta masa lepo „legla” na lim. Nastavio sam da eksperimentišem i jednog dana tim „eliksirom” presvukao sam dobro očišćenu „fićinu” školjku, a zatim je ofarbao. Tako sam proterao koroziju – kaže Slavko, napominjući da je bio u prilici da kupi i nova, veća kola poznatije marke, ali nije želeo da se razdvaja od „fiće”. Baš kao što se ni danas ne razdvaja od motocikla NSU iz 1955. godine, s kojim je 1962. osvojio prvo mesto u drumskoj vožnji u Srbiji. Taj motocikl je još u njegovoj garaži. Nije na prodaju. Kad god ga pogleda, Slavko oseti miris benzina i prašine i seti se „ludih godina” mladosti.

MAPU ČITAJ, A SELJAKA PITAJ

AUTOR: M.Lakić
“Politika” 1999.

Ovih dana svetska nauka na čelu sa jugoslovenskim geografima obeležava 134. godišnjicu od rođenja Jovana Cvijića, geografa, istraživača i naučnika čije reči, dela i predviđanja vreme i događaji nisu umanjili. Naprotiv,oni su i danas aktuelni što je i pokazala naša bliska prošlost. Poslednji događaji na Kosovu i Metohiji možda najbolje prikazuju koliko je bilo opravdano strahovanje ovog velikana za sudbinu srpskog naroda izloženog “potpunoj anarhiji i divljaštvu Arbanasa”.
Rođen 12. oktobra 1865. godine u Loznici, Jovan Cvijić je upornim i neumornim radom postao jedan od vodećih evropskih i srpskih naučnika i najuticajnijih domaćih intelektualaca sa kraja 19. i početka 20. veka.

Rektor i predsednik Akademije

Sa 27 godina postaje profesor Velike škole.
Sa pravom posmatran prvenstveno kao geograf, Jovan Cvijić je utemeljio naučnu geografiju kao posebnu naučnu disciplinu. Doprineo je međutim i razvoju drugih srodnih nauka i udario temelje dvema različitim oblastima – karstologiji kao prirodnoj i etnopsihologiji kao društvenoj nauci. Pored toga bavio se i geografijom naselja, istoriografijom, speleologijom, tektonikom. Otklonio je krupne netačnosti na tadašnjim geografskim kartama koje su crtali stranci, slabi poznavaoci balkanskih zemalja i naroda. Držao je do mapa, ali je na čestim putovanjima, najčešće peške ili na konju, uvek voleo da pita i seljake. Smatrao je da, ma kako precizna bila, svaka mapa pruža manje informacija od onih ljudi koji tu žive.
- Jovan Cvijić se školovao u Loznici, Šapcu i Beogradu. U Beču 1893. godine brani doktorsku disertaciju o morfološkim osobinama krečnjačkih terena. Po povratku u Beograd sa samo 27 godina postaje predavač na Velikoj školi. Ubrzo potom, osniva geografski zavod i radi na utvrđivanju gustine rečne mreže u Srbiji. Takođe, stiže i da formira Univerzitetsku biblioteku, sve vreme krstareći vrletnim prostranstvima Balkana, prikupljajući građu za svoja naučna dela.
Cvijić je zaslužan za osnivanje Srpskog geografskog društva. Već osvedočen kao naučnik svetskog ranga, dva puta je biran za rektora Univerziteta u Beogradu. Od 1921. godine do 16. januara 1927. godine kada je umro, Jovan Cvijić je bio i predsednik Srpske kraljevske akademije. Neposredno pred smrt, već teško bolesnog obilazi ga kralj Aleksandar Krađorđević što ga je kako je zapisala njegova supruga Ljubica, “vrlo obradovalo i ohrabrilo”

Veliki i iskreni patriota

- Bio je to čovek koji je do najfinijih detalja poznavaone samo reljef, planine, tektoniku i morfologiju već i čoveka, društvo, mentalitet i psihu našeg naroda, kaže profesor Geografskog fakulteta u Beogradu dr Stevan M. Stanković.
Tokom naučnoistraživačkih putovanja Jovan Cvijić je, kako ističe profesor Stanković, upoznao i bedu i siromaštvo ljudi. Posebno teško su mu padale migracije izazavane nasiljem. Ukazivao je na osionost Turaka i Šiptara prema srpskom stanovništvu. To je i sam osetio jer je u Hercegovini hapšen, oduzeti su mu instrumenti i karte a na Skadarskom jezeru su na njega u nameri da ga ubiju, pucali Albanci.
Kao geograf širokog interesovanja i naučnik čiju zaostavštinu predstavljaju knjige i članci štampani na 10.640 stranica, Cvijić je po rečima Stevana Stankovića, bio i veliki i iskreni patriota. Zalagao se da svako, u svakoj prilici brani Srbiju od neistina i da svuda i uvek zastupa njene prave interese.
- Zbog poruke i pouke koju nam pruža bogato naučno i humanističko delo ovog naučnika svetskog glasa, Cvijiću se treba češće vraćati, kaže profesor Stevan Stanković.

Osamdeset pet godina FK Bor – bez jubileja

I TUŽNO I RUŽNO

FK Bor, osnovan u proleće 1919.godine, igrao je u Drugoj, ali i Prvoj saveznoj ligi, učestvovao u finalu jugo-kupa i u Kupu pobednika kupova Evrope, danas tavori u regionalnoj, seoskoj ligi suočen sa besparicom i – rasprodajom imovine. Dokle je stigao ovaj, najstariji borski sportski kolektiv najbolje svedoči njegova upravna zgrada koja predstavlja ruglo a moguće je da i takva  kakva jeste, zbog lokacije, bude  prodata za dugove.
-Opština će učiniti da se ruinirani i predugo neodržavani sportski objekti, pa i zgrada na fudbalskom stadionu, sačuvaju. Zato će početkom iduće godine biti osnovana posebna Uprava za brigu o sportskim objektima i terenima, jer u pitanju je ogroman kapital – kaže Senta Stojković, sekretar Sportsko saveza.
U narednoj godini iz opštinske kase biće izdvojeno najmanje dvostruko više novca za sport,  pet do sedam i po posto  celog budžeta. Da li će u taj iznos biti uračunato i pokrivanje milionskih dugova sportskih klubova, zasad, niko ne zna. Ipak, svakom je jasno, smatraju sportski radnici, sponzori se tim poslom neće baviti, jer privreda je u beznadežnom položaju.
Iako je ova godina na iskraju, o velikom jubileju FK Bor niko ne razmišlja.
B.F.
NAŠ KOMENTAR: Ove godine je 90 godina od osnivanja FK Bor i nikome ne pada na um ni ovaj, redak i izuzetan jubilej. Bar zasad.
„Glas-javnosti“, 1decembar 2004