Slatina Bor

Село Злот, највеће у борској општини, обележиће 7.октобра ове године 65.годишњицу ослобођења у Другом светском рату. Тим поводом, у Злоту намеравају да подигну спомен обележје борцима палим у вишедневним борбама против Немаца. Прилика је и да се тачно утврде све околности под којима је Злот тада ослобођен. Сами Злоћани кажу да то још није до краја разјашњено. Али, сасвим је извесно да су највеће жртве тада имали припадници совјетске Црвене армије. О тим намерама и околностима у Злоту смо, 22.јуна ове године, забележили сведочење Јанка Урсуљановића, партизанског сарадника из тог времена, који је, стицајем околности, присуствовао драматичним догађајима, а о још неким детаљима говорили су нам и Божин Јовановић, ратни и поратни политички и привредни руководилац у Тимочкој крајини, и Бранислав Јенић, син Богољуба Јенића, који је о тим догађајима и поратној обнови и изградњи Злота водио дневник.
Јанко Урсуљановић рођен је 1926.године у Злоту. Дугогодишњи је руководилац организације Савеза комуниста у овом селу, а од 1954.до 1990.године радио је у Земљорадничкој задрузи овог села, за чијег је првог председника постављен 1954.године. Блиско је тада сарађивао са Богољубом Јенићем (рођен 1910., а умро 2006.године), аутором дневника, који сада чува његов син Бранислав, пензионисани радник Борског комбината. Јанко и Богољуб заједно су радили у обнови и изградњи Злота.
Сећање Јанка Урсуљановића на догађаје из октобра 1944.године забележили смо диктафоном у Злоту. Њега је почетак борби за ослобођење његовог села, као партизанског сарадника, затекао у Брестовачкој бањи, 3.октобра. Тамо се тога дана нашао заједно са својим Злоћанима Петром и Станојем Урсуловићем, који више нису међу живима. Из Брестовачке бање према Злоту кенули су са борцима Црвене армије.
Немци су, сећа се Јанко Урсуљановић, намеравали да оступају из правца Бора преко Злота, Бољевца и Параћина. Најпре су неуспешно минирали мост у Брестовачкој бањи. За њима је наступала једна јединица Црвене армије. Повлачећи се према Злоту, Немци су на месту Кобили, код Тилве њагре, између Брестовачке бање и Злота, својим гониоцима поставили заседу у виду потковице. Не очекујући то, у заседу је прво, 3.октобра, упало девет коњаника Козака. Сви су изгинули. Совјети су заустављени у наступању. Развила се вишедневна борба, изузетно тешка и крвава. Трајала је све до краја 6.октобра.
Бржем напредовању црвеноармејаца, сећа се Урсуљановић, допринело је ангажовање совјетских каћуша из правца Брестовачке бање, које су у дејство ступиле тек 5.октобра.
Урсуљановић каже да су Немци из Злота коначно одступили према Подгорачкој утрини и преко Ваља лупатре отишли према Брезовици. Према Бољевцу и Црном врху нису могли јер је те положаје већ била запосела Девета српска бригада.
Причао нам је Урсуљановић како су Злоћани мртве борце Црвене армије прикупљали на бојишту и сточном запрегом довозили их у порту старе злотске цркве, где су сахрањени. Познато му је, вели, и да су Немци, одступајући, све своје мртве покупили и однели. Било је много мртвих, и Немаца и црвеноармејаца. Нигде, вели, није прочитао колико је званично било мртвих, али је био сведок када су 1963.године покопани совјетски војници откопани и пренети у Спомен костурницу бораца Црвене армије у Зајечару. Урсуљановић се сећа да је откопавању тада присуствовао и првоборац бољевачког и тимочког краја, Миодраг Цојић, тада председник Социјалистичког савеза среза борског.
Као непосредни сведок борби за ослобођење Злота, Урсуљановић тврди да у тим борбама нису учествовале наше партизанске јединице. Спорно је, вели, да ли су погинула 62 или 72 црвеноармејца. Према неким изворима, са којима је упознат Божин Јовановић, погинула су 62, а у двевнику Богољуба Јенића пише да су Злоћани у октобру 1944.године сахранили 72 црвеноармејца. Могуће је да је погинуло и више од 150 Немаца, колико пише у извору којим располаже Божин Јовановић. Али, Урсуљановић сигурно зна да није било погинулих партизана, и ако неки извори наводе да их је било 24. О свему томе, вели, нема детаљнијих података ни у књизи „Тимочка крајина“ Слободана Босиљчића. Сећа се да је Босиљчић долазио у Злот 1942. И 1943.године.
У поменутом дневнику Богољуба Јенића пише да су у Злоту 1943.године код познатог злотског и српског комунистичког трибуна Петра Радовановића боравили и организатори устанка у Србији Светозар Вукмановић Темпо и Добривоје Боби Радосављевић. У то смо се уверили прелиставајући дневник Богољуба Јенића у кући његовог сина Бранислава у Злоту. Када су вођене борбе за Злот, Бранислав је имао пет година. Касније му је отац о свему томе и више причао. Петар Радованоцвић био је ујак  Богољубу Јенићу, а Богољуб је био питомац „Привредника“ и примајући стипендију овог хуманитарног удружења, завршио је трговачку академију у Хрватској. Тамо је боравио од 1923.дио 1933.године. И то пише у дневнику, и да је од 1944.године годинама предводио обнову и изградњу Злота.
Саговорници Јанко Урсуљановић и Бранислав Јенић мисле да је крајње време да се коначно подигне било какво обележје борцима за ослобођење Злота. Могло би се поставити тамо где се и сада налазе обележја погинулим Злоћанима у минулим ратовима, заједно са бистама које су подигнуте првоборцима Петру Грамићу, Јовану Мускаловићу, Јовану добрићу, Петру Јокановићу и Петру Радовановићу. Прва тројица су убијена у Малинику 1943.године и бачена у јаму одакле су извађени 1945.године.
Верујемо да ће они с којима смо разговарали у свом науму и успети и да ће хронику села Злот допунити новим провереним подацима о борбама које су вођене за његово ослобођење, у октобру 1944.године.

Стојан Тодоровић