Slatina Bor

Ko to tamo otpušta „zapuštene“?

Izvor: Medija centar

Neviđeni  rez u javnim preduzećima od „oktobarske revolucije“ do danas u opštini Bor jeste „seča“ u tri društvena preduzeća, Centru za kluturu, Sportskom centru i Radio Tečeviziji Bor. Nenaviknuti na takve korenite promene političari i građani, tek zaposleni u tim firmama, reagpvaće svako na svoj način. Većina građana, verujemo, biće za strategiju opštinskih čelnika, dok su  sindikalci već protiv. Najeuforičnije regovaće radnici u sve tri firme, jer se iskreno nisu nadali takavoj odluci. Odbornička većina i većina u opštinskoj Vladi nije se dvoumila. Opozicija na čelu sa DS bila je za socijalni mir, mada se nije toiliko brinula za radnike dok je vršila vlast.
Bez obzira na sve objektivne okolnosti i siromaštvo koje nas svakodnevno i sve više pritiska, na nezaposlenost i bedu u pojedinim oblastima života, nemoguće je ne prihvatiti i argumente opštinara. I njima je, bar tako se izjašnjavaju, dojadila politička i rođačka  sprega u  bestidnom zapošlavanju, tako da od 105 zaposlenih u Sportskom centru bar polovina nema nikakvog  posla. Jedan broj radnika na arodromu ubija dosadu sedeći kraj napuštene piste, drugi se sklanjaju po kancelarijama u zgradi Centra, treći ko zna gde su po gradu ili su za „svojim poslovima“. U ŠRIF-u, ako se bolje pamti, jedan od bivših direktora nije znao da kaže koliko tačno ima zaposlenih. A tamo je  na platnim spiskovima  80 do 100 ljudi od  kojih mnogi uludo dolaze na posao, drugi,opet, ne znaju da se snađu u teškoj i odgovornoj novinarskoj profesiji, treći  ni sami  ne mogu da shvate odakle su se našli pred TV kanmerama ili po hodnicima i katakombama Doma kulture. Sigurno je da ni radio ni TV nemaju vikend program, nisti su ga kad osmislili, jer zašto bi se subotom i nedeljom zamarali kad ih na to niko ne obavezuje. A svaka, pa i lokalna, tek regionalna TV, ima takve programe. Zato su i osnovani.
Centar za kulturu je priča za film. Setimo se ispisane parole od pre godiunu-dve na zidu Muzičke škole „Ovo je Zavod za zapošljavanje“. Ima i tamo odličnih radnika, stručnjaka i poznavaoca svog posla, ali i previše onih koji su dolazili i ostajali po političkoj liniji od  čega ni vladajući radikali nisu bili imuni. Bolje je ne spomonjati koji  profili kadrova i koji su tamo „naučni radnici“i „akademici“ zalutali i da su se direktori i zamenici menjali neverovatnom brzinom i bezpotrebom. Nije zdravo trošiti reči i podsećati se na gorke primere javašluka i nerada u svim tim kućama – i ne samo njima, jer pod teretom prekobrojno zaposlenih – svaija se i Vodovod, Toplan, Direkcija… Ni u jednoj opšptini, kao u borskoj, ne postoje dva vodovodna javna preduzeća. I to se plaća iz opštinske kase. / Zašto njih zaobiđe „čistka“, pitanje je koje se i te kako nameće ?/ Nisu se pretrgli od velikih radnih zadataka ni u još nekim drupštvenim ustanovama. Vešto se skrivaju iza lepršavog marketinga čuvajući pozicije i krijući kao zmija nokte svoje „lenje bube“ i dokoničare. Uostalom ,  na to ih je , posredno, podsetio i predsednik opštine, a  oni, to,  varovatno, nisu dobro čuli.
Za mesec-dva sve će biti čistije i hladnije će se reagovati. Onda ćemo postaviti i pitanje: Zašto su u ostalim srpskim opštinama  ostali gluvi i zatvorenih očiju na borsku, neočekivanu  „čistku“ u tri posebno važne  ustanove. Skloni smo mišljenju da se Srbija neće   osvrnuti na ovaj, nesvakidašnji borski primer. Mada  mnogi  znaju da je pelcer  prenet iz Zaječara, a cela priča  / nije li i pozorišna/ podvučena NARANDŽASTIM.