Članci označeni sa „borska reka“
„Crno-beli“ SVET
Posted on: 29. mart 2013.
OKOM KAMERE
SLATINA, – Objektivom naše kamere, sačinili smo snimke „crno-belog“ SVETA u Slatini pokraj mirne Borske reke koja svako jutru, podne ili to bila noć menja svoje boje.
Osnovano ekološko društvo u Slatini, jednom od najzagađenijih mesta u Evropi
Posted on: 17. februar 2013.
SLATINA, (Dragan Popaz) U Slatini, crnoj ekološkoj tački Evrope, nedanvo je zalaganjem meštana osnovano “Ekološko društvo borska Slatina”.
Organizacija će imati za cilj da ovo, nekada predivno mesto kroz koje vijuga zagađena reka, aktivnostima i skretanjem pažnje javnosti očuva od crnih oblaka iz topioničkih postrojenja.
Na osnivačkoj skupštini društva, za predsednika je izabran Branko Perić, dok će potpredsedničku funkciju obavljati Petar Janković.
Tom prilikom je usvojen i statut, po kome će ekološko društvo raditi i donositi svoje dalje odluke o očuvanju životne sredine Slatinjana.
Borska reka *** Foto: D.Popaz
Kako Ist Media saznaje, u Slatini bi narednih dana trebalo da stigne i ekološka merna stanica, kojom će se kontrolisati količina sumpor-dioksida u vazduhu.
Ipak, rečima nije lako opisati kako narod u tom kraju živi pritisnut jalovinom, sumpor-dioksidom, uništenom Borskom rekom i svim bunarima zabranjenim za upotrebu i zatrovanim vodotokovima.
Borska reka *** Foto: D.Popaz
Slatina je jedno od najzagađenijih sela u Evropi. Ruže vetrova na selo nanose sumpor-dioksid iz topioničkih dimnjaka, a kroz centar sela protiče reka koja zapravo predstavlja otpadne vode iz pogona RTB-a . U Borskoj reci, čija je voda nekada služila za piće, sada nema živih organizama.
Borska reka *** Foto: D.Popaz
Autor: D.Popaz
U ekološki najzagađenijem selu Evrope, borskoj Slatini, malo je mladih, uglavnom su starci ostali na okućnicama, privrženi rodnom ognjištu, ali se, zbog blizine grada, kuće nisu masovnije prodavale. Od nedavno je na ogradi jedne od lepih, prostranih kuća osvanuo natpis: Kuća na prodaju! Blizina mrtve Borske reke i otrovni pirit na priobalju, kao i česti oblaci sumpor-dioksida i prašine s obližnjih rudarskih jalovišta primorali su Slavišu Friškovića na težak korak – da proda rodnu kuću i za sva vrmena sa preseli u grad. Domaćina Friškovića nismo mogli da nađemo jer je domaćinstvo usamljeno, ali je priča i te kako poznata: nikome se ne živi u selu gde su svi vodotokvi zatrovani, a voda zabranjena za upotrebu, niti u ataru gde se iz topioničkih dimnajka svakodnevno seje otrov. U većini dvorišta, kao što je i ovo, ikao je početak juna, uvela je trava. Na zemlji gotovo nigde zelenila.
Naš napis o Slatini, ekološki najzagađenijem selu u Evropi, pobudio je dužnu pažnju javnosti. Ipak, rečju nije lako opisati kako narod u tom kraju živi pritisnut piritom, sumpor-dioksidom, uništenom Borskom rekom i svim zatrovanim, i zabranjenim za upotrebu, bunarima i vodotokovima. Zato smo odlučili da naš fotoreporter, rođen i odrastao u Slatini, Dragan Popaz, prošeta selom uzduž i popreko i kamerom zabaleži još neke datalje ekološke „strave i užasa“ u tom, nekada lepom i čistom selu, sa bistrom kao suza rekom. U selu koje je, na primer, 1910. imalo 1.657, a po poslednjem popisu iz 2002. godine 921 stanovnika. Dok nije bila naselje, 1833. godine, Slatina je brojala samo 11 kuća. Sutra objavljujemo treći nastavak naše, ekološke, slatinske foto-priče…
- U: Stanovništvo | Vesti
- 2 komentara
Naš napis o Slatini, ekološki najzagađenijem selu u Evropi, pobudio je dužnu pažnju javnosti. Ipak, rečju nije lako opisati kako narod u tom kraju živi pritisnut piritom, sumpor-dioksidom, uništenom Borskom rekom i svim zatrovanim, i zabranjenim za upotrebu, bunarima i vodotokovima. Zato smo odlučili da naš fotoreporter, rođen i odrastao u Slatini, Dragan Popaz, prošeta selom uzduž i popreko i kamerom zabaleži još neke datalje ekološke „strave i užasa“ u tom, nekada lepom i čistom selu, sa bistrom kao suza rekom. Sutra objavljujemo nastavak naše, slatinske foto-priče…
Preuzeto: Medijacentar Bor
Šest rudarskih decenija dr Rada Kojdića
Ako nije najstariji, onda je među najvremešnijim srpskim rudarima. Dr Rade Kojdić, čim se završio Drugi svetski rat, krenuo je iz rodne Popovice podno Glamoča / rođen 1932. / put nasušnog hleba sa sedam kora. U Aranđelovcu se obreo u Rudarskoj industrijskoj školi koja je ubrzo premeštena u Vrdnik. Godine 1949. zapošljava se u rudniku lignita Rtanj kada se i upisuje u Srednju tehničku školu u Boru i od tog datuma do danas proteklo je šest rudarskih decenija. Bio je to mukotrpan put, od kopača uglja do doktora nauka i vanrednog profesora, upravnika borske „Jame“, direktora Instituta za bakar i počasnog člana Rudarske inženjerske akdemije Jugoslavije. Godine 1954. u Beogradu upisuje i u roku završava Rudarsko-geološki fakultet. Najpre radi u rudniku „Stanari“ kod Doboja da bi, 1964., kao već iskusni inženejr, došao u „Jamu“ borskog rudnika.
-Prošao sam sve poslove u „Jami“. Bilo je i lepih i teških trenutaka. Najradije se sećam 70-tih go godina kada sam zaposlio 20 mladih inženjera i uveo savremeni način rudarenja. Tada smo ostvarivali rekordnu proizvodnju. Uspeo sam sa Milanom Žikićem da okno „Jame“ postavim na sadašnje mesto, a ne u današnji centar grada kako su glavni rukovodioci zahtevali. Danas je sve drugačije. Proizvodnja je minimalna. Radi jedno rudno telo „Brezonik“, a uskoro treba da se otvori i bogatije ležište „T“. To će trajati do dve godine, ali je ukupna proizvopdnja od 6 do 7.000 tona bakra nedovoljna za sadašnje potrebe. Moramo da se okrenemo najrentabilnijem prirodnom resursu, podzemnoj ekslpoataciji najizdašnijeg ležišta „Borska reka“- govori dr Kojdić prevrćući gomilu papira svog najnovijeg projekta.
Iako je penzionisan pre deset godina, ne miruje. Sa grupom kolega završio je, pre tri godine, novu Strategiju razvoja i privatizacije RTB Bor, gde je bio zadužen za podzemnu eksploataciju bakra. Dananoćno je bdio i nad projektom iskorišćenja ogromnih rezervi bakra i zlata u „Borskoj reci“ koja mu ni danas, veli, ne dopušta mirno da spava.
-To je neviđeni dar prirode. Ne smemo čekati i gubiti vreme. Naučno sam dokazao da se ovo rudno telo može otvoriti za godinu i pet meseci. Moj sistem je sigurniji od Čileanca Rikarda Palme koji je pokušao da u prvom tenderu proda Bor. Nisam protiv ni njegove metode, ali je bespotrebno da čekamo tri, četiri ili pet godina i dođemo da rude na dubljim kotama. Prvo bi trebalo da počnemo s otkopavanjem na nižoj koti, a potom, nakon 12, 13 godina, da se krene u značajniju eksploataciju. Bez detalja i stručnih analiza, „Borska reka“ sadrži 5,5 miliona tona bakra, što je znatno više nego za ceo protekli vek. Garantovana eksploatacija trajaće najmanje 100 godina. Zato predlažem da taj posao preuzmu naši stručnjaci, jer imamo i snage i znanja. Svako ulaganje države bilo bi sigurno isplativo. Uostalom, moj projekat to egzaktno pokazuje- tvrdi dr Kojdić.
Da bi rudarstvo u Boru ponovo dobilo stari sjaj, neophodno je stvoriti savremeneog rudara koji će naučiti sve da radi, od kopanja rude do najsloženijih poslova. Inženjeri isto tako moraju da se obuče i prođu i staru i novu školu. Ne sme da se desi, kao sada, da profesori na Tehničkom fakultetu ne vide „Jamu“, niti da naučni radnici u Instituta za bakar ne poznaju rudnik i topionicu.
-Svojevremeno sam bio u jugoslovenskoj ekipi za rudnike pri SEV. Sticao sam znanja u rudnicima širom sveta, od Amerike i Kanade do Poljske, bivšeg Sovjetskog saveza, Nemačke, Češke… U Jugoslaviji nema rudnika u koji nisam sišao i upoznao njegovu dušu. Najviše vremena proveo sam na Kosovu. Bio sam u raznim jugoslovenskim komisjama. Ipak, najponosniji sam na članstvo u Jugoslovenskoj inženjerskoj akademiji koja i danas postoji. Izabrali su me za počasnog člana, to su moje kolege i zato mi je milo- podseća dr Kojdić koji ne može da shvati kako u Boru niko nema „petlju“ da mu oda priznanje za stvaranje nove Strategije privatizacije RTB-a.
- Ne treba meni baš ništa. Moja supruga Savka i ja skromno i lepo živimo od moje penzije. Ćerke su, jedna u Beogradu, druga je u Londonu. One nikad neće zavisti od Bora. I zato ne razumem ljude koji neće da se osvrnu na moj propjekat „Borske reke“. A hteo sam da presvisnem kada su Bor prodavali za 400 miliona dolara. Nisu računali infarstrukturu, rudne rezerve, radnu snagu…Mladost sam proveo u Boru, i zato mi je žao da toliko bogatstvo bude rasprodato- zaključuje naš sabesednik.
Slovenci, najbolji rudari
Dr Rade Kojdić, kao veliki poznavalac naših rudnika i rudara, s posebnom pažnjom priča o Slovencima koji su, veli, bili siromašan narod, ali zato su veliki i disciplinovani radnici. Oni su podigli i usavršili proizvodnju u mnogim rudnicima u bivšoj Jugoslaviji. Srbi su drugačiji, Srbi su više vezani za poljoprivredu i svoje domaćinstvo.
-Mnogo sam se namučio kada sam u „Jami“ ukinuo rad na „ a kord“. To vam je: šef odredi učinak, rudar ga završi pre radnog vremena i – ode kući. Tako nešto nisam dozvolio, pa su me dugo kritikovali, ne samo radnici- priseća se dr Kojdić.
Kući k’o bubica
-Joj, koliko mi je ljudi reklo kako sa Radom izlazim na kraj, misleći na njegovu strogoću. Ne, nikad nije bio prestrog i nezgodan čovek. Samo jedanput je došao kući ništa ne govoreći. Rekla sam:-Rade, a gde je dobar dan? – Zar nisam rekao? Saopštila sam: – To što imaš na poslu, neka ostane tamo, a ovde, kući, moramo drugačije! I nikad više nije „zaboravio“ dobar dan, kako si…Ovde , u domu, ja sam šef, a on je tamo, jer dok je radio, ceo život sam bila domaćica i služila porodici- ispričala nam je Savka, Radetova supruga kojoj, rekao nam je iskreno, najviše duguje što je uspeo u životu.
Brana Filipović
ŽIVIMO U GASNOJ KOMORI
Posted on: 22. septembar 2009.
- U: Vesti
- 1 komentara
Žiteljima sela u blizini Bora dozlogrdilo stogodišnje trovanje iz pogona i rudnika RTB-a
AUTOR: B.Filipović
- Proteklih dana nije moglo da se živi od sumpora i prašine. Kad padne dim iz Bora ništa se ne vidi, niti ko izlazi iz kuće. Nekada smo imali 2.000 hektara obradivog zemljišta, ali je, posle 1945. godine, budzašto otkupljeno i oduzeto 600 hektara najplodnijih oranica kako bi se proširili rudnik i flotacijsko jalovište. Godine 1981. bilo je 917, sada je 550 stanovnika. Dolazili su lekari pre deset godina i svakog pregledali, rezultati nikad nisu obnaredovani. Godine 1990. sačinjen je u Beogradu eleborat o uticaju jalovišta na život u okolnim mestima i na tome se stalo. Voće i povrće kupujemo na borskoj pijaci iako ga proizvodimo – priča Petar Damjanović iz Oštrelja pokazujući obližnje jalovište rudnika bakra sa kojeg ( 25 metara je iznad sela) tovari prašine danonoćno padaju na njive i domaćinstva.
Nenad Ivanović iz Brezonika, najbližeg naselja dimjacima borske Topionice i rafinacije, smatra da je, na ime nadoknade za ekološku katastraofu, nophodno izgraditi celokupnu infarstrukturu i urbanistički urediti bar okolna sela.
- Sumpor svake godine uništi pčelinjake i useve. Najčešće u proleče kad sve buja i raste. Dobili smo pre tri godine državnu stanicu za merenje aerozagađenja. Bio je i ministar poljoprivrede i njegov kolega za ekologiju i konstatovali su opasna, natprosečna aerozagađenja. Sami su su se u to uveril. Ništa nije vredelo. Jer, samo saznanje da nas otrovi „podaviše“ i letinu „spališe“, nikoga ne obavezuje. Bilo je krivičnih prijava direktorima Basena, pokatkad se i šteta nadoknadi. Sve je to sitnica i ne rešava gorući životni problem. Teško nama, umiremo uspravno. Oboljenje od raka su u stalnom portastu- jada se Ivanović.
Goran Janošević iz Bučja pokazuje zvanična merenja Instituta za bakar u kojima nedvosmisleno stoji da se u okolnim selima arsen udiše i do 25 puta više od dozvoljenog. Bilo je godina kada se u Slatini bagrem, kao nikad do tada, preko noći sušio, dok je decenijama na snazi zabrana upotreba bunarske i izvorske vode. Na obližnja naselja pada i do 30 puta više sumpor-dioksida od dozvoljene zakosnke granice.
-Sačekaćemo odluke u državnim resornim ministarstvima / država je i vlasnik RTB-a/ i ako se ponovi stara praksa i niko ili malo ko adekvatno ne reaguje, moraćemo da se još bolje organizujemo i krenemo u Beograd. Garantujem da će svih 10.000 ljudi u ovih šest sela, ako zatreba, i peške otići do Nemanjine 11. Više ne možemo da tolerišemo ubijanje i savremeni genocid u 21. veku. Neka pomogne i Svetska banka, EU, ceo svet. Jer, već je dokazano, najcrnja smo ekeološka tačka u Evropi- ističe Dragoslav Stančulović iz Oštrelja naglašavajući da će svim međunarodnim sudovima tužiti državu, opštinu i kombinat bakra.
Života Živanović iz Donje Bele Reke naglašava da su rudnik kvarcnog peska „Belorečki peščar“, kao i krečana „Zagrađe“, ne računajući opustali predeo u dolini Borske reke, glavni krivaci za zagađenja vode i zemljišta. Pokatkad i oblaci sumpor-dioskida natkriju selo u kojem je oduvek bilo zdrave vode i izdašnih izvorišta. Odatle je, 1947. potekla i prva voda za Bor – izgrađen je prvi vodovod od vrela Surdup. I danas je vodovod u funkciji, ali preti i svakodnevna opsnost od zagađrenja.
- U Slatini je još pre 15 godina Zavod za zsštitu zdravlja iz zaječara zabranio upotrebu mleka i još nekih životnih namirnica. Zemljište je prepuno otrovnog pirita, rečica od Fabrike lak-žice više nije čista, dok je Borska reka, pre sto godina bistra kao suza, danas apsolutno mrtva, bez biljnog i životinsjkog sveta. Vodu dobijamo iz grada i , zsvisno od potrošnje, plaća nam Topionica i rafinacija, glavni zagađivač svih vodotokova. Iz vodovoda napajamo i stoku. Neke svetske nevladine organizacije, čujem, proglasile su Slatinu za najzagađenije selo u Evropi. Nisu, garantujerm životom, pogrešili. Pa, zar ne živimo u ogromnoj gasnoj komori?- pita se Dragan Popaz iz tog sela.
Suošeni sa jednovekovnim gubljenjem zdravog života na svojim ognjištima i nezapamćenom ekloškom katastrofom, 10.000 žitelja Oštrelja, Slatine, Brezonika, Krivelja, Bučja i Donje Bele Reke potpisaće peticiju Vladi Srbije i, ako zatreba, krenuće u Beograd na protest „kako bi ceo svet upoznali sa neodlučnošću države da im se pomogne u najcrnjoj ekološkoj rupi Evrope“ .
- Niko ne osporava da su domaćini iz tih sela u pravu, ali dok za tri do četiri godine ne izgradimo najsvaremeniju Topionicu bakra, ne vredi se nadati boljitku. Svetska banka će pomoći ekološke projekte i sanaciju jednovekovnog uništavanja celog ovog kraja, sve do uvira Timoka u Dunav. Država je rešila da pomogne izgradnju nove Topionice. Moramo se strpiti još koju godinu- odlučan je Milan Dejanovski, direktor Topionice i rafinacije.
Rezolucija
U selu Oštrelj, pre deset dana, predstavnici šest ekološki najugroženijih sela u blizini Bora potpisali su Rezoluciju sa zehtevima za nadoknadu štete od industrijskih otrova iz pogona i rudnika RTB Bor. Sem novca za raselejna domaćinstva i naselja, kao i investiranja u nove, čistije projekte zahteva se i kompletno besplatno lečenje, priroritet u zapošljavanju, besplatno korišćenje gradske vode, oslobađanje poreza na zemljište, subvenciranje poljoprivredne proizvvodnje i pomoć staračkim domaćisntvima.
Crna voda
-Još kao dete zapamtio sam bunar u njivi pored železničke pruge, tri-ččetiri kilometra udaljen od dimnjaka borske Toipionice. Voda je i tad kao i danas – crna i zatrovana. Nikad nije upotrebljavana za piće, ali smo svake godine zalivali povrće. Samo 50 metara dalje je mrtva Borska reka. Sve je zagađeno. Ne samo što se hranimo povrćem uzgajanim na ovoj parceli, nego ga, kao i svi ostali seljaci, i prodajemo na borskoj zelenoj pijaci-priča Mika Buzejić iz Slatine.
