Slatina Bor

Preuzeto: Medijacentar Bor

Šest rudarskih decenija dr Rada Kojdića

Ako nije najstariji, onda je među najvremešnijim srpskim rudarima. Dr Rade Kojdić, čim se završio Drugi svetski rat, krenuo je iz rodne Popovice podno Glamoča / rođen 1932. / put nasušnog hleba sa sedam kora. U Aranđelovcu se obreo u Rudarskoj industrijskoj školi koja je ubrzo premeštena u Vrdnik. Godine 1949. zapošljava se u rudniku lignita Rtanj kada se i upisuje u Srednju tehničku školu u Boru i od tog datuma do danas proteklo je šest rudarskih decenija. Bio je to mukotrpan put, od kopača uglja do doktora nauka i vanrednog profesora, upravnika borske „Jame“, direktora Instituta za bakar i počasnog člana Rudarske inženjerske akdemije Jugoslavije. Godine 1954. u Beogradu upisuje i u roku završava Rudarsko-geološki fakultet. Najpre radi u rudniku „Stanari“ kod Doboja da bi, 1964., kao već iskusni inženejr, došao u „Jamu“ borskog rudnika.
-Prošao sam sve poslove u „Jami“. Bilo je i lepih i teških trenutaka. Najradije se sećam 70-tih go godina kada sam zaposlio 20 mladih inženjera i uveo savremeni način rudarenja. Tada smo ostvarivali rekordnu proizvodnju. Uspeo sam sa Milanom Žikićem da okno „Jame“ postavim na sadašnje mesto, a ne u današnji centar grada kako su glavni rukovodioci zahtevali. Danas je sve drugačije. Proizvodnja je minimalna. Radi jedno rudno telo „Brezonik“, a uskoro treba da se otvori i bogatije ležište „T“. To će trajati do dve godine, ali je ukupna proizvopdnja od 6 do 7.000 tona bakra nedovoljna za sadašnje potrebe. Moramo da se okrenemo najrentabilnijem prirodnom resursu, podzemnoj ekslpoataciji najizdašnijeg ležišta „Borska reka“- govori dr Kojdić prevrćući gomilu papira svog najnovijeg projekta.
Iako je penzionisan pre deset godina, ne miruje. Sa grupom kolega završio je, pre tri godine, novu Strategiju razvoja i privatizacije RTB Bor, gde je bio zadužen za podzemnu eksploataciju bakra. Dananoćno je bdio i nad projektom iskorišćenja ogromnih rezervi bakra i zlata u „Borskoj reci“ koja mu ni danas, veli, ne dopušta mirno da spava.
-To je neviđeni dar prirode. Ne smemo čekati i gubiti vreme. Naučno sam dokazao da se ovo rudno telo može otvoriti za godinu i pet meseci. Moj sistem je sigurniji od Čileanca Rikarda Palme koji je pokušao da u prvom tenderu proda Bor. Nisam protiv ni njegove metode, ali je bespotrebno da čekamo tri, četiri ili pet godina i dođemo da rude na dubljim kotama. Prvo bi trebalo da počnemo s otkopavanjem na nižoj koti, a potom, nakon 12, 13 godina, da se krene u značajniju eksploataciju. Bez detalja i stručnih analiza, „Borska reka“ sadrži 5,5 miliona tona bakra, što je znatno više nego za ceo protekli vek. Garantovana eksploatacija trajaće najmanje 100 godina. Zato predlažem da taj posao preuzmu naši stručnjaci, jer imamo i snage i znanja. Svako ulaganje države bilo bi sigurno isplativo. Uostalom, moj projekat to egzaktno pokazuje- tvrdi dr Kojdić.
Da bi rudarstvo u Boru ponovo dobilo stari sjaj, neophodno je stvoriti savremeneog rudara koji će naučiti sve da radi, od kopanja rude do najsloženijih poslova. Inženjeri isto tako moraju da se obuče i prođu i staru i novu školu. Ne sme da se desi, kao sada, da profesori na Tehničkom fakultetu ne vide „Jamu“, niti da naučni radnici u Instituta za bakar ne poznaju rudnik i topionicu.
-Svojevremeno sam bio u jugoslovenskoj ekipi za rudnike pri SEV. Sticao sam znanja u rudnicima širom sveta, od Amerike i Kanade do Poljske, bivšeg Sovjetskog saveza, Nemačke, Češke… U Jugoslaviji nema rudnika u koji nisam sišao i upoznao njegovu dušu. Najviše vremena proveo sam na Kosovu. Bio sam u raznim jugoslovenskim komisjama. Ipak, najponosniji sam na članstvo u Jugoslovenskoj inženjerskoj akademiji koja i danas postoji. Izabrali su me za počasnog člana, to su moje kolege i zato mi je milo- podseća dr Kojdić koji ne može da shvati kako u Boru niko nema „petlju“ da mu oda priznanje za stvaranje nove Strategije privatizacije RTB-a.
- Ne treba meni baš ništa. Moja supruga Savka i ja skromno i lepo živimo od moje penzije. Ćerke su, jedna u Beogradu, druga je u Londonu. One nikad neće zavisti od Bora. I zato ne razumem ljude koji neće da se osvrnu na moj propjekat „Borske reke“. A hteo sam da presvisnem kada su Bor prodavali za 400 miliona dolara. Nisu računali infarstrukturu, rudne rezerve, radnu snagu…Mladost sam proveo u Boru, i zato mi je žao da toliko bogatstvo bude rasprodato- zaključuje naš sabesednik.

Slovenci, najbolji rudari

Dr Rade Kojdić, kao veliki poznavalac naših rudnika i rudara, s posebnom pažnjom priča o Slovencima koji su, veli, bili siromašan narod, ali zato su veliki i disciplinovani radnici. Oni su podigli i usavršili proizvodnju u mnogim rudnicima u bivšoj Jugoslaviji. Srbi su drugačiji, Srbi su više vezani za poljoprivredu i svoje domaćinstvo.
-Mnogo sam se namučio kada sam u „Jami“ ukinuo rad na „ a kord“. To vam je: šef odredi učinak, rudar ga završi pre radnog vremena i – ode kući. Tako nešto nisam dozvolio, pa su me dugo kritikovali, ne samo radnici- priseća se dr Kojdić.

Kući k’o bubica

-Joj, koliko mi je ljudi reklo kako sa Radom izlazim na kraj, misleći na njegovu strogoću. Ne, nikad nije bio prestrog i nezgodan čovek. Samo jedanput je došao kući ništa ne govoreći. Rekla sam:-Rade, a gde je dobar dan? – Zar nisam rekao? Saopštila sam: – To što imaš na poslu, neka ostane tamo, a ovde, kući, moramo drugačije! I nikad više nije „zaboravio“ dobar dan, kako si…Ovde , u domu, ja sam šef, a on je tamo, jer dok je radio, ceo život sam bila domaćica i služila porodici- ispričala nam je Savka, Radetova supruga kojoj, rekao nam je iskreno, najviše duguje što je uspeo u životu.

Brana Filipović