Arhiva za septembar 2009
Braćo moja, jeste li živi?
Posted on: 30. septembar 2009.
Petar Stojanović (80) iz borskog sela Krivelj seća se oca Save, Solunca, ali nikad nije upoznao dvojicu braće Francuza, rođenih u Parizu
Napunio je ovih dana Petar Stojanović iz borskog sela Krivelj 80 godina, ali do sada nije upoznao dvojicu braće rođenih dvadesetih godina prošlog veka u pariskom predgrađu Versaj, mada se nada da će se i to jednog dana, za njegovog života, dogoditi. Jedino ako su živi, jer malo su stariji od njega koji je, iako u poodmaklim godinama, živahan i nenarušenog zdravlja. Otac Sava, Solunac, nakon završetka Prvog svetskog rata i Solunskog fronta, obreo se sa francuskom vojskom u Versaju i – tu ostao. Tamo se oženio i stekao dva sina, ostavljajući svoje selo podno borskog runika, mislio je, zanavek. Ipak, životni puti bili su drugačiji…
-Bila je 1927. godina kada je moj deda, a Savin otac, Paun umro. Znali smo da se Sava tamo u Parizu oženiuo Francuskinjom i da ima dvoje muške dece. On se pokatkad pismima javljao.Pisao je kako je na Solunskom frontu, i ranije, zavoleo Franzuze kao braću. Ne samo on, nego svi borci, svi Srbi u izgnanstvu tih, ratnih godina, gledali su u Francuze kao najmilije. Pomagali su nam 1916. i kasnije kad je bilo najgore. Otišao je sa njima. Zaposlio se kod nekog industrijalca u Versaju. Bio je poslušan i vredan. Gazda ga je zavoleo i svoju ćerku udao za njega. Izrodili su dvoje dece. I, eto, taj dolazak na sahranu oca mu Pauna, i ljubav prema rodnom kraju, zadržali su ga u Krivelju. Ubrzo se oženio Kosarom iz susednog sela Gornjana. Dobili su tri sina i ćerku. Moj mlađi brat Miodrag umro je prošle godine. Ostao sam samo ja- priča starina Petar čvrsto držeći uramljemu očevu sliku.
Petar se rodio 1929. Seća se da mu je otac govorio kako je jedno vreme Francuskinja zvala da se vrati, želela je i ona sa decom da dođe kod nas. Dobila je odgovor da se oženio i tu se priča završila. Više se nikad nije javljala. No, održavao je kontakte sa francuskim inženjerima koji su sve do Drugog svetskog eara rukovodili borskim rudnikom.
-Dolazili su iz Bora u fijakerima u Krivelj. Dugo su sedeli, jeli i pili, veselili se. Otac je perfektno znao francuski jezik. To ih je oduševljavalo. Ne bih rekao da im je govorio i da je njihov zet. Bio je lepo pismen. Držao je seosku mehanu, bavio se trgovinom. Teško mu je pao novi rat. On, koji je 1912. stupio u Balkanske ratove, prošao celu golgotu Velikog rata i dočekao slobodu 1918. morao je ponovo da uzme pušku. Sećam se da se krio od četnika po Velikom kršu i Crnom vrhu. Hteli su da ga ubiju. Najteže trenutke je doživeo nakon Drugog rata – uzeli su mu veliku imovinu i mehanu. Mnogo se sekirao, tako da je i umro 1949. godine. Mogao je još da poživi- podseća Petar kome nikad nije ispunjena želja da vidi, kaže, bar jednog od dvojice francuske braće.
Ćerka Petrova Ljubinka priča da je rođena iste godine kad joj je deda Sava ispustio dušu i da joj je žao što „nije stigla“ da ga upozna, ali je kasnije, po kazivanju njegovih sinova, zapamtila da je radio i u nekoj francuskoj fabrici oružja. Tamo su, veli, dobijali oznake da su Srbi i zato je ne njegovoj odeći zakačena i oznaka sa slovom S. On je to, očigledno, poštovao, jer se sa slovom S i fotografisao.
-Kad bi za života bar telefonom čuo jednog od braće iz Francuske. Ako su živi, naravno. Bila bi mi to najveća nagrada za ceo ovaj dugi i skormni životni vek-izgovori Sava trljajući suzne oči.
Vojna parada u napuštenoj kući
U napuštenoj, oronuloj bivšoj mahali koja je kasnije bila i porodična kuća u centru Krivelja, u paučini i memli, na zidovima s kojih mlater lagano otpada, visi nekoliko uramljenih fotografija. Deda Petrov Paun je u najmanjoj sobici, u većoj, gostinskoj, dominiraju fotosi Save Stojanovića „trgovca i meandžije“ i velika „slika“ s Vojne Parade pobednika u Parizu 1919, nakon Versajskog sporazuma o miru. U trećem redu, druga s leva, u marševskom koraku, jedinica Srpske vosjke. Tu su i elitne jedinice Čehoslovačke, Poljske, Belgije, Grčke, Portugalije, Italije, Amerike… Fotografija je doneta 1927. u Krivelj i do danas se čuva u usamljenoj kući Save Solunca.
Brana Filipović
РУКОЉУБ СА ФРОНТА
Posted on: 29. septembar 2009.
Момчило Јовановић, пензионер из Бора и данас чува ратне дописне карте из Првог светског рата
АУТОР: Б.Филиповић
У Србији су, поткрај 1914. године, остала пуста села и вароши, на сваком кораку виделе су се слике ужаса настале масовним злочинима аустроугарских окупатора, највише у Мачви, Подрињу, Колубари, Тамнави, Посовини… И каснијих година, Српска војска и народ , све до ослобођења 1918., били су изложени невиђеним мукама и страдању какво није запамћено у дотадашњој историји ратова. Ипак, у предаху борби, усиљених маршева и голготе, налазило се времена да се напише дописна карта најближима и најмилијима и да се можда и плоследњи пут упути порука и свает или пружи реч утехе. Неке од тих, оригиналних ратних дописница, и данас чува 82-годишњи пензионер из Бора, Момчило Мома Јовановић.
- Ово је дописна карта српских ратника са датумом 8. јули 1915, на којој лепо стоји: – Писати се могу само приватне ствари. Карта ће бити уништена ако се излажу војничке ствари. Адреса је: Госпођицама Секи и Цици М. Димитријевић, трг Доњи Милановац, Рудна Глава. Оне су живеле у селу Рудна глава, између Бора и Мајданпека, а карту-писмо послао је војник „негде са положаја“, њихов ујак Никола – прича Мома Јовановић, пензионер и „жива легенда“ Борског рудника док показује прегршт сачуваних „разгледница“ и дописница из тог времена.
Читамо читак рукопис, писан мастилом, на карти на чијој су полеђини обележја Краљевине Србије.
„Ујкине девојке, ујкица вам пише сваког дана, али Ви се не јављате. Слушајте маму и бабу, немојте да идете босе и по води. Немојте да скитате по селу и у Црнајки. То не смем да чујем. Сека нека пише тати, ујки како уме, не треба да се стиди. Баби љубим руке, а маму и вас грлим и љубим. Ваш ујкица“.
- Јесте, био је то Живојин Мицић. Вратио се после 1918. са чином потпуковника. Дуго је био срески начелник у Зајечару. Умро је 1932. године – каже Мома, подсећајући да је карта–дописница била издање Инспекција пошта српсих армија.
Из 1915. године издвајамо „разгледницу“ на чијој полеђини је преморени српски војник поред оронулог зида куће, највероватније у сну, а поред њега је, на зиду, наслоњена пушка. Јелица Петровић писале је госпођици Даници Божидаревић, очевидно Секи из миља:
„Драга Секо, хитам да се и теби јавим, да би одмах лађом добила пошту. Надам се да ћемо се скоро видети. Пиши ми. Твојо мами и твом тати шаљем рукољуб. Тебе воли Јелица“.
- Године 1916. само је Сека остала жива од целе те фамилије. Седморо деце је умрло од заразних болести – говори Јовановић пружајући разгледницу француског града Крезоа (тај градић је већ три деценије побратим са Бором), у којој извесни Васа (19.маја 1916.) пише брату Мити у село код Кладова. Краљевина Србија је тада у Крезоу имала војну фабрику која је после ослобођења пренета у Југославију. А Васа је тамо, с фронта, послат на рад и, ето, јављао се родбини. Читамо:
„Драги мој Мито,
Ево, стигао сам прекјуче овде да бисмо, хвала богу… нека ти мајор Коста издејствује карту и нека те пошаље овамо као курира да се видимо. Сада смо добро. Анкица се још познаје да је тешко боловала. Она се тешко опоравља. Поздрави много Косту и све остале. Теби срдачан загрљај од твојих Анке и Васе“.
Анка-Анкица и Васа били су брат и сестра.
Сплет догађаја је непредвидив, па се 14. септембра 1917, из Грчке, из Солуна, као војник српски, Никола јавља свом ујаку у Француску.
„Драги ујаче, био сам у Солуну, па зато ћете ме извинити што се нисам јавио. Вашу карту од 12. септембра добио сам, на којој би вам одговорио као и до сада, већ видим, да морам да ћутим и трпим, даће ваљда добри Бог да се једном и ово сврши.
Веома вас много волим, сестрић Никола“.
-Сачуване су и разгледница из француског града Турса, где је Србија имала Војнотехнички завод и где су наши радници радили за војску. И у тим, најтежим временима за један народ, па и цео свет, било је коресподенције у којој се види дух тих људи, васпитаност, поштовање, па и писменост. Често, због војне цензуре, није лако схватити о чему је реч, али, они којима је порука послата, највероватније, нису били у недоумици.
Ево једног таковг дописа „са фронта“ рођаку у Турс:
„Добих, драги ујко, твоју тачну адресу, те ти се захваљујем. Са мојима одржавам везу, они су у Елизабет граду. Добро су сви“.
BOR I SLATINA IGRALI NEREŠENO
Posted on: 28. septembar 2009.
Fudbal
AUTOR: B.Filipović
Bor je, na svom terenu, u subotu, igrao nerešeno sa „Ozrenom“ iz Sokobanje 0:0. Stim rezultatom završena je i derbi utakmica u Paraćinu, između domaćeg SFS „Borca“ i gostujuće Slatine. „Rudar“ je na svom terenu dočekao „Borca“ iz Bivolja i uknjižio važnu pobedu pobedivši sa 2:0.
FK BOR “UMIRE”…
Posted on: 28. septembar 2009.
Posle 90 godina postojanja
AUTOR: B.Filipović
Nakon utakmice Bor – „Ozren“ gledaocima je razdeljen neuobičajeni pamflet u kojem piše: „Naš i Vaš klub umire, a sa njim i bogata tradicija. Pomozite da uizdignemo klub iznad lošeg opštinskog rukovodstva i ličnih interesa. Podignimo Bor, fudbal i sport na viši nivo zbog naše dece, naše budućnosti. Pridružite se, bićete jednog dana ponosni.“ U potpisu: Igrači, trfeneri i roditelji igrača svih kategorija FK Bor.
Nastavljaju se besplatni koncerti u Boru
AUTOR: B.Filipović
Više od 5.000 Borana, u subotu uveče, ispred Kafea „Sport“ i dvorane Sportskog centra u Boru, došlo je na besplatni koncert Željka Samardžića i častilo se za džabe „Jelen“ pivom i koka-kolom. Feštu je otvorio Milan Dejanovski, direktor Topionice i rafinacije bakra, a goste pozdravio predstavnik nemačke firme „Meeser“, novog vlasnika Fabrike kiseonika koja je decenijama radila u sastavu RTB-a Bor.
Nezvanično smo saznali da je popijeno više od 2.000 litara piva i najmanje 1.000 litara koka-kole. Ovoga puta opština Bor ili neko od njenih javnih ili drušptvenih preduzeća nije platio ovo vikend-zadovoljstvo, jer su navodno Nemci odrešili kesu zadovoljni dobrim pazarom, kupovinom čuvene borske „kisikane“.
AUTOR: B.Filipović
Dr Jovan Krkobabić, potpredsednik Vlade Srbije, prilikom posete Boru krajem protekle nedelje, nije imao ni jednu lepu reč za opštinsko rukovodstvo, rekavši da „oni nisu sposobni, ne znaju da rade i još neće da se trude“. On se posebno obratio na adresu predsednika opštine Branislava Rankića:
„Predsednik opštine se, iako mi je poslao pismo sa željom da sa mnom želi žarko da razgovara o problemima grada, navodno razboleo. Rekao sam, ako je bolestan, neka odmah ide kući. Naša misija ne dozvoljava da lični interes bude ispred narodnog interesa. Ako sam, na primer, ostario i nesposoban za prihvaćeni posao, funkciju treba poveriti onome ko je sposobniji. Ako sam bolestan, neka radi onaj koji je zdraviji“ – zaključio je dr Krkobabić burno pozdravljen od simpatizera u prepunoj Sali Doma kulture.
Dr Jovan Krkobabić u Boru
AUTOR: B.Filipović
Refortma penzionog sistema i novi Zakon o penziijama tgrebalo bi da budu usvojeni i sprovedeni do sredine iduće godine, a danas je jedino poznato da do sada ostvareno pravo neće biti ugroženo, niti će se penzije smanjivati. Na refotmi rade tri eksertske grupe i čim one završe svoj posao javnost će biti obaveštena sa predlogom novog sistema. Siurno je da će se u bozir uzeti najbolji evropski modeli kakvi se primenjuju u Nemačkoj, Švedskoj, Austriji ili Sloveniji. Naravo, sve će to biti prolagođeno našim uslovima. Ovo je danas u Boru izjavio dr Jovan Krkobabić, potpredsednik Vlade Srbije i predsednik Saveza penzionera Srbije.
Dr Jovan Krkobabić danas je u Boru razgovarao sa predstavnicima opštine i RTB-a, a potom je, u Domu kulture, održao tribinu na kojoj je odgovarao na pitanja građana.
- U: Vesti
- 2 komentara
Dr Rade Kojdić iz Bora ima metodu kojom se za rekordnih godinu i po može doći do najbogatijeg rudnog ležišta bakra i zlata „Borska reka“
AUTOR: B.Filipović
Najava da počinje izrada Studije o relanim mogućnostima ekonomične eksploatacije podzemenog „rudnog ležišta budućnosti“ Borska reka u Boru ( procenjene su ogromne rezerve bakarne rude, a samim tim i zlata), pobudila je pažnju stručnjaka više nego što se očekivalo. Čileanac Rikardo Palma, jedan od najpoznatijih rudarskih stručnjaka u svetu, boraveći aprila ove godine u RTB-u Bor, izjavio je da je reč o „komolikovanom ležištu“ i da će se tek posle „ pravih podataka“ doći do ekonomskih računica. On je predložio za razmišljanje i svoju metodu samozarušavanja poznatu kao „Blok keving“, što je izazvalo reakcije kod naših, dokazanih rudarski stručnjaka za podzmenu eksploataciju, prventsveno eksperata vezanih za borski Institut za bakar.
-Čileanci predlažu da se priprema za eksploataciju obavi na minus 500 metara. „Posekli“ bi rudno telo i napravili levkove u koje bi padala i potom se odvozila ruda. Ukoliko ta metoda ne bi uspela ( postoji mogućnost da dođe do obrušavanja i zatrpavanja, što se šezdesetih godina i dogodilo u malom rudnom telu „Kamenjar“). Zato predlažem svoju metodu koja se ne oslanja na „keving“, na samozarušavanje, nego na „blokovsko prinudno zarušavanje rude u stešnjenoj sredini“.U tom slučaju morali bi se izmestiti i porušiti neki objketi u području sliva Borske reke, Brezonika, pruge i tunela- kaže za „Blic“ dr Rade Kojdić koji je doktorirao na ovoj metodi i koji je godinama bio direktor najstarijeg borskog rudnika „Jama“ i Instituta za bakar.
Dr Kojdić napominje da nije isključiv kada je reč o metodi samozarušavanja, mada je siguran u svoj projekat koji ni u kom slučaju ne može da ugrozi eksploataciju.Utoliko pre, jer je prvo rudno telo na koti 155 metara već pripremljeno i uz manje dopune , najksnije za godinu i po, može da počne eksploatacija.
- Sirovine bi se koristile narednih 12 godina i bilo bi iskopano 1,5 do 2 miliona tona rude bakra, zlata, srebra i molibdena. Za to vreme dobilo bi se 100.000 tona bakra u rudi. Računice pokazuju ( dr Kojdić je to sistematski objasnio) da bi se ostavrio godišnji profit od 15 miliona dolara po prosečnim svetskim cenama bakra. Državi se onda apsolutno isplate ulaganja. Za tih 12 godina mogli bi da se oglase najpoznatoiji svetski stručnjaci i naučne kuće i daju svoja zapažanja- naglašava dr Rade Kojdić napominjući da je borsko rudarstvo danas u nepovoljnom položaju, jer je u podzemnoj eksloataciji u pogonu samo rudno telo „Brezonik“ sa skromnom proizvodnjom. Doduše, uskoro bi trebalo da se otvori novo, malo rudno telo sa 3.000 tona bakra, što će sigurno biti profitabilno.
Naš sagovornik, rečju, smatra da bi čak neka dosadašnja podzemna rudna ležišta trebalo zatvoriti i , bez dvoumljenja, orijentisati se na pripremu za iskorišćenje „Borske reke“.
-Neki kažu da je tamo sadržaj bakra u rudi 0, 53 procenta, drugi, opet, vele da je pravi procenat 0,76. Po nekima, ovo rudno telo je isplativo, drugi kažu da nije. S druge strane, ima onih koji tvrde da se do bakra tamo može stići za devet meseci, neki kažu da je potrebno 19 meseci. Treći, pak, tvrde, da se do „crvenog metala “ iz „Borske reke“ može stići tek za četiri-pet godina i ja pripadam ovoj poslednjoj grupi. Zato i smatram da najpre moramo uraditi detaljne analize koje će biti polazna osnova za izradu studije mogućnosti eksploatacije ležišta– smatra Blagoje Spaskovski, generalni director RTB Bor i dugogodišnji direktor Borskih rudnika bakra.
Kada je nedavno dolazio u Bor, Rikardo Plama je novinarima potanko objasnio svoje viđenje projekta “Borska reka”:
-Ovde sam poslednji put, istim povodom, bio pre četiri godine. Od tada 
ekonomska sredina se mnogo promenila i verovatno vas nagnala da ponovo razmotrite projekat otkopavanja „Borske reke“. I tada smo, a mislim da je tako i danas, ležište delili na tri dela. Jedan, koji je fantastičan i koji ne zahteva nikakav inženjering, drugi koji je katastrofalan (gde je inženjering gubljenje vremena) i treći deo koji je jako komplikovan, jer zahteva detaljno sagledavanje da bi se dobila garancija da će to biti profitabilno ležište. Generalno, „Borska reka“ je jako komplikovano ležište. S druge strane verujem, i tu je gospodin Spaskovski potpuno u pravu, da ćemo jedino, ukoliko budemo imali dobru bazu podataka potrebnih za izradu fizibiliti studije, konačno doći do saznanja da li se ležište može rentabilno eksploatisati.
Dr Rade Kojdić nema rezervi i detaljno objašnjava mogućnosti eksploatacije i račlunicu od kopanja do flotacije i topljenja koncentrata bakra, s tim što i podseća da vremena za čekanje nema. On je ubeđen i u to da Rikardo Palma zna šta radi, jer se bavi i biznisom i da u ovaj, izuzetno važan projekat za Srbiju, treba uključiti naše, a ne strane, najpoznatije stručnjake i eksperte. Druga je, opet, priča da Bor ima dovoljno rezervi bakra za narednih 50 do 100 godina i bez podzemne eksploatacije.
Zabranio gradnju kuća
-Kada sam sedmadesetih godina, kao direktor rudnika “Jama”, pokušao u saradnji sa opštinarima da zabranim gradnju kuća u sadašnjem naselju Brezonik, bile su samo tri zgrade. Nije prošlo malo vremena, gradnja je počela da cveta. I tad sam znao da je ispod zemlje u tom ataru bogata ruda. Nisam, nažalost, uspeo da zaustavim gradnju. Ipak, izmeštanje dela naselja zbog eventualnog proširenja rudnika neće biti velika investicija- priča dr Kojdić, penzionisani direktor bortskog Instituta za baker.
AUTOR: B.Filipović
Kako nezvanično doznajemo, Ambasador Ruske Federacije u Srbiji, Nejgova ekselenecija Aleksandar Konuzin, nezvanično saznajemo, sutra će posetiti Zaječar, gde će najpre razgovarati na Fakultetu za menadžement Univeruziteta „Megatrend“, a potom će položiti vence i cveće na Spomen-kosturnicu palim ruskim i sovjetskim vojnicima. Konzin bi trebalo da poseti i opštinu Zaječar i razgovara sa zvanićčnicima. Detalji posete biće naknadno poznati.
Konuzin je nedavno posetio i RTB Bor, a 7. oktobra, na Dan oslobođenja Zlota u Drugom svetskom ratu, očekuje se, otkriće Spomen-obeležje 72-jici crvenoarmejaca izginulih u tom mestu početkom oktobra 1944.godine.
U Zlotu, nakon 65 godina, spomen obeležje 72- jici izginulih soldata
AUTOR: B.Filipović
Predstavnici Opštinske organizacija boraca oslobodilačkih ratova Bor i Ambasade Rusije , otkriće, 7. oktobra, na Dan oslobođenja borskog sela Zlot, nakon 65 godina , spomen obeležje 72-jici poginulih Crvenoaremejaca oktobra 1944. godine u borbi za oslobođenje tog mesta od fašističkih okupatora. Ruski soldati su , u žestokim okršajima, proterujući nemačke fašiste iz istočne Srbije, u ataru Zlota, herojski izgubili živote. O toj izgibeniji do sada se nije govorilo, niti je bilo verodostojnih dokumenata. Iznenada, pre tri meseca, pojavio se dnevnik partizanskog borca Bogoljuba Jenića koga je otrgao od zaborava njegov sin Branislav. Podaci o tom, stravičnom žrtvovanju u tuđoj zemlji, sačuvani su i u Vojno- istorijskom arhivu u Beogradu. „Osvežilo“ se i sećanje 85-godišnjeg Janka Ursuljanovića, partizanskog sardnika iz tog vremena:
-Nemci su najpre minerali most u Brestovačkoj banji. Za njima je nastupala motorizovana jedinica Crvene armije iz pravca Zaječara i sela Rgotina. Na mestu Tilva njagra, u Zlotu, postavljena je zasedu u vidu potkovice u koju su uletela devetorica Kozaka. Svi su pobijeni. Razvila se krvava borba, prsa u prsa, do 6.oktobra. Seljaci su izginule borce Crvene armije sakupljali i volovskim zapregama dovozili ih do porte stare crkve gde su sahranjivani. Mnogo je izginulo i jednih i drugih. Sećam se kada su pokopani sovjetski vojnici 1963. godine preneti u Spomen kosturnicu u Zaječar. U Jenićevom dnevniku piše da su pokopana 72 borca, što je sada i proverom dokazano.
Prema tom dnevniku i još nekim izvorima, poginulo je i više od 150 Nemaca. Partizani nisu učestvovali u toj bici, jer je jedan bataljon morao da ode na Crni vrh, a drugi u pravcu sela Gornjane. U dveniku se još navodi da su u Zlotu kod poznatog srpskog socijalističkog i radničkog tribnuna Petra Radovanovića bili i organizatori ustanka u Srbiji Svetozar Vukmanović Tempo i Dobrivoje Bobi Radosavljević.
-Kada je u Zlotu podignut ustanak imao sam pet godina, ali mi je otac kasnije o svemu podrobno pričao. Zato se i zalažem i oberučke podržavam Božina Jovanovića i sve ostale da se podigne bilo kakvo obeležje borcima za oslobođenje Zlota, jedinog sela u Srbiji kojeg je fašistički okupator dvaputa palio i jedanput bombardovao. I sam se pitam zašto smo do sada o tome ćutali. No, splet okolnosti nije mogao da se izbegne , a za takav vojnički podvig sećanje nikad ne kasni. Spomen će biti postavljen u centru sela gde su i biste ubijenih partizanskih prvoboraca i Spomen česma izginulim u oba svetska rata. Samo u prvom, Velikom ratu, Zlot je dao 374 žrtve- kaže Branislav Jenić.
Momčilo Radisavljević, predsednik SUBNOR-a Bor kaže da će spomen-obeležje biti postavljeno tokom ove nedelje,a da će ga otkriti ambasador Rusije u Beogradu, Aleksandar Konuzin. I jedna ulica u Zlotu dobiće ime „Ruskih heroja“, a predloženo je i da jedan gradski trg u Boru nosi ime posvećeno ruskim braniteljima Zlota, najvećeg timočkog sela koje će, očekuje se, 7.oktobra, sa svih 6.000 žitelja, doći da oda počast izginulim Crvenoarmejcima.
Spomenik majora Tkačenka
Nastupajući iz pravca Vajuge na Dunavu, gde su se iskrcali, Crvenoarmejci su, pred kraj rata, zajedno sa jugoslovenskim partizanima, redom, od kladovskog i negotinskog do borskog kraja i nadalje, oslobađali jedno po jedno mesto. U selu Rgotina, primerice, između Bora i Zaječara, poginulo je sedam soladata na čelu sa majorom Tkačenkom. Njima je Rgotina podigla spomenik u centru sela koji je i danas nemi svedok događaja od 1.oktobra 1944. Ruski borci su od Rgotine krenuli ka Boru, ali nisu ulazili u varoš, jer su Nemci bili već otišli. Zato su nastavili ratni put ka Brestovačkoj banji i velikom, planinskom selu Zlot, podno Južnog Kučaja.
Pomogla ruska Ambasada
Nakon poziva SUBNOR-a Bor ruskoj Ambasadi u Beogradu da se uključi u podizanje spomen obeležja hrabrim Crvenoarmejcima prvi je reagovao ambasador Konuzin koji će u Zlotu, očekuje se, i otkriti obeležje. On je poslao pismo, a potom u Bor i Zlot uputio svog vojnog atašea koji je na licu mesta upoznat sa idejom i borbenim putem, kao i mestom sahrane Crvenoarmejaca. Sačinjen je zajednički tekst za napis na ploči. Ambasada je potom obezbedila i novac za spomen.
